FAMILIJA VELAŠEVIĆ

MOJ OTAC
NIKOLA

U TITOVOJ
PRATNJI

SUSRETI SA
KRALJEVSKIM
PORODICAMA

SA PREDSEDNIŠTVOM SFRJ

ZANIMLJIVI GOSTI

NEFORMALNO

MOJI AUTOGRAMI

MOJI ORDENI

HOME

MOJ OTAC NIKOLA
PAŽNJA!
SVE SLIKE PREDSTAVLJAJU SAMO ISEČAK ORIGINALNE FOTOGRAFIJE.
DA BI STE VIDELI CELU FOTOGRAFIJU - KLIKNITE NA SVAKU SLIKU.


NIKOLA VELAŠEVIĆ (1885-1929)

          Velašević Bogdana Nikola je bio predsednik opštine Danilovgrad od 1926/27. do1929. Bio je rezervni kapetan, plemenski glavar Bjelopavlića  i istaknuti narodni borac.

          Rođen je u naselju Gornja «Glavica» u Danilovgradu, gde je završio osnovnu školu.  

           Potiče iz  ugledne porodice Petrovića. Njegov čukundeda je bio Velaš Petrović (1762-1831),  po kome se prezivaju svi  Velaševići.  Njegova rođena braća su: Novak, Đelo i Bego,  svi od oca Petra. Prezime menjaju u Novaković, Djelović i  Begović. Sa Velašem su tako činili uže bratstvo. 

           Pod vođstvom  Velaša  pleme je izvojevalo značajnu pobedu nad Turcima 1792. godine u Ćuriocu (Ćurilac), nedaleko od Danilovgrada.

           Gospodar Crne Gore, Petar Prvi Petrović Njegoš, odnosno «Sveti Petar Cetinjski», bio je posebno voljen i cenjen u Bjelopavlićima. Prema porodičnom predanju, Sveti Petar Cetinjski, prilikom svojih poseta Danilovgradu, najradije i najčešće je odsedao i konačio kod Velaša Petrovića.

           Moj otac Nikola je imao još tri brata i sestru Ružicu. Braća su: Vido, Andrija i Risto - svi od oca Bogdana.

           Bila je to relativno imućna porodica za tamošnje prilike,  ali nije mogla da im svima obezbedi bolju i sigurniju budućnost. Pun energije i želje da što više nauči i sazna, Nikola je od najranije mladosti razmišljao da se, poput mnogih mladih ljudi u to vreme, otisne u svet "trbuhom za kruhom".

          Čim je stasao i ojačao, krenuo je jednog dana peške iz Danilovgrada u Kotor. Tu je radio razne poslove i upoznao puno ljudi koji su mu i omogućili da se ukrca na brod i krene na put u neizvesnost. Tako je stigao najpre u Afriku, gde je boravio u više zemalja. Znam da je sa izvesnim popom Jovicom učestvovao u nekoj trci sa crncima i da je tom prilikom stigao prvi na cilj.

         I dalje nemirnog duha, on odlučuje da krene na put u "obećanu zemlju", pa se tako ukrcava na brod za Ameriku. Tamo je se mnogim zemljacima radio teške fizičke poslove. Stekao je dobro znanje engleskog jezika i iskustvo za razne poslove.

          Čim su počeli Balkanski ratovi, 1912. godine, Nikola Velašević, kao i veliki broj dobrovoljaca u emigraciji, većinom Srba i Crnogoraca, vraća se da brani svoju otadžbinu. Nikola učestvuje u skoro svim teškim bitkama. U jednoj takvoj borbi, 26. januara 1913. godine, teško je ranjen na Bendakoltu.  Po ozdravljenju nastavlja borbu do pobede, a 1914. se vraća u Danilovgrad.

          Nikola Velašević poznat je po tome što je skrivao i spasao Muhameda Mehmedbašića, Srbina islamske vere,  koji je sa  Gavrilom Principom i ostalim atentatorima učestvovao u ubistvu austrijskog princa i prestolonaslednika Franca Ferdinanda, u Sarajevu, 28. juna 1914. godine na Vidovdan. Muhamed je jedini od atentatora koji je uspeo da se izvuče iz Sarajeva i preko planina pobegne u Crnu Goru. Tu ga je Nikola Velašević skrivao u svom domu u Danilovgradu. I pored svih potera raznih austrougarskih agenata i crnogorskih doušnika, potraga za Mehmedbašićem je bila bezuspešna. Muhamed Mehmedbašić je kasnije uspeo da se prebaci na  Solunski front i priključi Apisu i organizaciji  «Crna ruka», odnosno organizaciji «Ujedinjenje ili smrt».

             Kada je 3. marta 1916. godine, Austrougarska uvela vojnu upravu u okupiranoj Crnoj Gori,  internirala je u logore 15.000 Crnogoraca.

             Ni hapšenjem, ni progonom, okupator nije mogao da uguši slobodarski duh naroda. Svakog dana pokret odmetnika je bio sve masovniji. Nikola tako odlazi u planine gde je formirao komitsku četu koja se sa ostalim komitskim četama borila protiv okupatora.

              Književnik Mihailo Lalić u svojoj knjizi «Gledajući dole na drumove», po »Memoarima dnevnika Peja Grujovića», na više mesta govori o junaštvu Nikole Velaševića i ostalih komita i navodi da je između ostralih, u borbi na Sinjajevini teško ranjen i Nikola Velašević koga su na konjima  preneli u Pipere kod sestara Maše i Milosave Mihailović i koje su njemu i ostalim ranjenim komitama previjale i lečile teške rane. Borio se u Crnoj Gori, Hercegovini i Sandžaku, sve do oslobođenja zemlje. Učestvovao je i u oslobađanju  Trebinja i okolnih mesta u Istočnoj Hercegovini. Zalagao se za ujedinjenje južno-slovenskih naroda i stvaranje Kraljevine Jugoslavije.

                Po preuzimanju vlasti, postavljen je za šefa žandarmerije u Baru i onemogućio je akciju pristalica Kralja Nikole, koji su uz pomoć Italije, po svaku cenu hteli da stvore baze za svoje akcije.

                Potom prelazi na službu  u Herceg Novi na mesto organizatora prijema američke humanitarne i medicinske pomoći jer je govorio engleski jezik.

               Na poziv Muhameda Mehmedbašića dolazi u Stolac da poseti svog prijatelja. Tu upoznaje najmladju sestru Božidara Krunića, prijatelja Danila Ilića i zaverenika u atentatu na austrougarskog princa Franca Ferdinanda. Ubrzo, 12. aprila 1920. godine, oženio se Stakom Krunić.


 Nikola Velašević u uniformi na brodu sa Stakom Krunić, verovatno negde oko Herceg Novog.

Nikola sa ženom Stakom.

             Po završetku misije prijema američke pomoći u Herceg Novom i Dubrovniku, bavio se humanitarnim radom i bio sekretar okružne državne zaštite invalida, dece i mladeži u Štipu, a potom i upravnik i ekonom sirotišta u Branilovici, sve do izbora za predsednika opštine Danilovgrad. Na gornjoj slici je sa decom iz sirotišta.

        Za ratne zasluge i kao istaknuti borac za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, Nikola Velašević je odlikovan sa više odlikovanja i medalja, a takođe i visokim ordenom Svetog Save, koja su u toku rata 1941-1945. nestala.

        Ubijen je 16. decembra 1929. godine na skupu plemena Bjelopavlića, dok je držao govor o pitanju prodaje plemenske šume i naknade građanima u novcu od te prodaje.

        Ostali su nerazjašnjeni motivi ubistva - politički razlozi ili nekakva, navodna, «uvreda».

          Nekoliko dana pre ubistva pleme ga je izabralo u poklonstvenu delegaciju, odnosno audijenciju kod kralja Aleksandra.

Detalje ovog zločina zabeležila je tada i "Politika".

           Sahranjen je na Nikoljdan, na svoj 44. rođendan, uz učešće celog plemena Bjelopavlića, Pipera, Katunjana i viđenijih građana Cetinja, Rijeke Crnojevića, Podgorice i Nikšića. Bilo je prisutno 4000 duša, što je za taj kraj i u to vreme, bila ogroman broj građana.  Iza sebe je ostavio kćer Nadu i sina Veljka.

Grob Nikole Velaševića. Pored groba smo majka Staka , sestra i ja.

  Moja sestra Nada, majka Staka i ja.